Kodiaq porodična avantura

19. 7. 2024 Modeli Kodiaq

Bilo je toplo letnje popodne, kada je porodica Živković došla na ideju da isplanira svoju sledeću avanturu. Jedva su čekali da isprobaju svoj novi Kodiaq, pa su krenuli da se nižu predlozi. Mama Vesna je pokušala da sve da pripremi, upakuje za radoznalo istraživanje i zabeleži utiske u porodičnom dnevniku avantura.’’Juhuuuuu vukali su svi u glas! Pripremite se za Kodiaq uzbudljivu porodičnu avanturu.

Kada god vidim sina sa Malim zabavnikom u rukama, setim se svog detinjstva i osetim se srećnom što je deo „dobrih starih“ vremena nekako sačuvan u našem domu, i što uopšte ikada bira da prelista nešto od papira, nasuprot skrolovanju po ekranu. Ovog četvrtka me je pohodio po kući pričajući mi o dabrovima! Saznala sam da su drugi najveći glodar posle kapibare, da ostaju verni partneru ceo život ali i da udaranjem repom o vodu upozoravaju druge na opasnost. Muž je to slušao i viknuo nam da u subotu ujutru idemo pravo do dabrova!

Bila sam sigurna da misli na zoološki vrt pa nisam naročito ni reagovala, a onda sam se iznenadila kada mi je prišao i dodao da je mesto samo na sat i petnaest minuta od Beograda! „Gde, gde, gde?!“ čulo se kroz kuću, kao da smo predložili Diznilend, a ja sam zatvorila oči i zamislila ono u čemu najviše uživam: topla kafa u termosu, moja omiljena muzika, i prostor kao dnevna soba na točkovima – naš novi Kodiaq najbolje društvo za ovu spontanu akciju, pomislim da nam zbog njega sve to i pada na pamet ili da bar da smo se zbog njega sa lakoćom odlučili da krenemo na izlet.

U subotu smo se zaputili u rezervat Zasavica, koji se nalazi na jugu Vojvodine, a usput smo čitali kako je tamo moguće provozati se čamčićem, upoznati se sa preko 300 magaraca od kojih se prave mleko i sir (nisam bila sigurna šta da odgovorim na pitanje „Da li ćemo piti magareće mleko???“) i čuti poj preko 180 vrsta ptica. Dok je prebacivao noge gore ili dole i ne dotičući moje sedište ( i zato obožavam naš auto) moj sin je došao do saznanja da su baš u Zasavici nekada živeli zmajevi!

Od trenutka kada smo parkirali do trenutka kada smo ponovo ušli u Kodiaq, sve je teklo kao podmazano, samo dabrovi nisu. Rekli su nam da je zapravo retko moguće zaista ih videti, ali smo videli plodove njihovog teškog rada, njihove brane i poneku ložu (tako se zove dabrov dom!), peli smo se na divan vidikovac, mazili magarce i prošetali ovom atraktivnom močvarom, te rešili da ćerki ispunimo želju: da posetimo obližnji muzej hleba! Rekla sam da dobro znaju da u kolima ne sme da se mrvi, a oni su se smejali. Nisam se šalila, kako sam mogla da znam da se iz tog muzeja ne iznose eksponati.

Muzej nas je oduševio, ja sam zaista očekivala različite vrste hlebova izložene kao u pekari, a zapravo smo mogli da ispratimo priču o načinu na koji je hleb nekada pravljen, i to tako to smo mogli i da pokrenemo proces, prilično glasan proces, koji prati zaglušujući zvuk ručne vršalice, nešto što se zove krunjača, potpisano mlevenjem žrvnjem. Biću iskrena, radovala sam se kada smo ponovo bešumno zatvorili vrata našeg Kodiaq-a i krenuli da sada ispunimo moju želju.

Muzej Macura je smešten nadomak Beograda, u Novim Banovcima, takoreći usput u povratku ka kući. Svi su bili gladni, te smo spontano otkrili restoran na obali Dunava sa najljubaznijim osobljem koje smo ikada imali prilike da sretnemo. Dok smo jeli preobilne porcije i ja razmišljala da li je ok da spakujem ono što ostane, jer je preukusno, shvatila sam da deca celog dana nisu imala telefon u rukama. Čak ni da nešto fotografišu!

Dvorište muzeja Macura prepuno je starih i retkih vrsta jabuka, te je konačno i moj muž uživao. Oduvek ga je privlačila ideja da „pod stare dane“ kupimo kućicu i imamo svoju bašticu, a ja sam se uvek smeškala na to. Sam muzej je interesantnog oblika, oblika meandra, pa su deca ostala ispred da piju sok od zove, posmatraju sve što je spolja i jure lokalnu mačku, dok smo se muž i ja prošetali kroz dela zenitizma, beogradskog nadrealizma i avangarde, a kada je mačka od muke zamaukala bilo je vreme za povratak.

Dok smo se šetali, razgovarali i proučavali na šta nas šta podseća, nisam ni osećala umor. Kako smo pustili klimu i kako sam osetila da se krećemo nazad, tako sam zadremala. Često kažem da nam je pored Kodiaq-a kuća i nepotrebna, a moj muž se ponosito nasmeje, jer je on bio taj koji se u njega prvi zaljubio.

Bez uobičajenog dogovaranja ko će gde da sedne, jer to je uvek zabava od kako vozimo automobil sa sedam sedišta, deca su se rasprostrla pozadi, zagledala kroz prozor i u neobično prijatnoj tišini punoj utisaka završavao se ovaj dan, tek jedan od mnogih u kojima ponovo shvatimo koliko je malo potrebno da bi dan dobio sadržaj.