Pobao sam da objasnim da su mi potrebni i autići i kombiji, ali su mi ponovili da idemo na tri dana i da ćemo uglavnom da se šetamo i autići i kombiji nemaju šta tamo da rade. Na sve ću to zaboraviti ako mi daju da uzmem čips, nema veze što ću morati da ga jedem nad kesom i pazim da ne padnu mrve kao da su vatra koja će da progori sve! Paziću i gledaću kroz prozor i praviću se da su mi zabavne njive i drveće i sve ono što mi mama govori da gledam. Meni je važno da mi pojas mnogo ne smeta i da puste moju muziku.
Tata je sve ugurao u kola, a mama je pustila sestru i mene da odemo do prodavnice i potrošimo sve (500 dinara!) na grickalice! Uvek nas pogleda značajno, kao da će to biti odlazak u zabavni park, jer ona ne zna da ćemo nas dvoje ubrzo stajati nad kesicom grisina i svađati se da li ćemo uzeti one sa kikirikijem ili bez. Dok oni stavljaju jastučiće za vrat na zadnja sedišta i tata nešto proverava ispod haube, sestra i ja trčimo u prodavnicu.
Škoda Kodiaq ruta iznenađenja
Za mene putovanje počinje onda kada stanemo na prvoj pumpi. Kad god osetim miris benzina, ja pomislim na neko naše putovanje. Sestra ne voli taj miris, jer nju miris čipsa podseća na putovanja. Naš auto ima ime. Zovemo ga „Škodi“. Tata se stalno šali kako ne škodi, a mama kaže da ne škodi da ima ime, jer su ljudi uvek nežniji prema onome što ima ime. Čitao sam Belu grivu, imao sam za lektiru, meni je „Škodi“ naš konj, samo što svi stajemo u njega. I on nas tako poslušno vodi gde god poželimo.