Superb porodična avantura
Za osećaj slobode koji se otkriva svakim pređenim kilometrom važno je imati partnera koji vrati vaš izabrani pravac. Škoda Superb. Izaberi pravac.
12. 11. 2024 ModeliOd kako sam nam odabrala novi auto, imamo novu kućnu foru. Nažalost, verujem da će se brzo izlizati i postati stvar uspomene i trenutka na nekom video snimku za koji ćemo vikati: “Ah, jel se sećate ovogaaaa? Ko bi rekao da nam je to bilo toliko zabavno???“. Ali, trenutno jeste i uživajmo u tome.
Naime, od kako sam se zaljubila „pod stare dane“ ponovo, naravno u auto, kada god je nešto u kući dobro, ukusno, čisto, kažemo „Superb!“. Koliko sam primetila mladi i dalje govore: „Top!“, ovi još mlađi nešto tipa „Slej“ ili „Sigma“, ali budući da kod nas u domaćinstvu rastu jedna petnaestogodišnjakinja i jedan desetogodišnjak, i da bi bilo teško ispratiti lokalni žargon, mi smo se porodično našli na: „Superb!“ i to za sada radi. U svakom slučaju, kada god čujem tu reč, osetim neko zadovoljstvo, i to me baš iznenađuje.
Ceo život sam slušala o muškarcima koji svoj auto neguju kao kućnog ljubimca i delovalo mi je kao nešto preterano, suvišno, zaludno. A sada, kada Maša vikne: „Superb!“ jer su špagete skuvane al dente, ja se setim divnog mirisa koji sam posebno naručila za auto, mekanog sedišta i takve prostranosti, da se svaki put kad vozim osećam kao pilot. Posebno uveče, kada mi led svetla osvetljavaju put i odozdo.
Sigurna sam da vas onda ne iznenađuje to što sam spakovala ručni usisivač jedne subote ujutru, kada sam Maši predložila da odemo na „ženskarenje“ (izraz koji koristimo onda kada nešto radimo nas dve same) jer je predstojeća akcija bila nešto što potencijalno može da ugrozi voljenu čistoću mog, ups, našeg Superba.
Govorila sam joj godinama o tome kako sam, kada sam bila mladi novinar, na svim takmičenjima redakcija u kartingu, osvajala pehare. Uvek sam joj sa izrazitom slašću prepričavala kako nisam kočila u krivinama, koji ugao treba da odabere da bi krivinu najbolje pobedila, kakav je osećaj kada prolaziš kroz cilj, i konačno sam rešila da jednu trku podelim sa njom. Uostalom, videla je sa kakvim uživanjem govorim o vožnji u poslednje vreme, poželela sam da i ona uživa u jednoj.
Međutim, imale smo nešto vremena pre zakazanog termina, te sam je odvela na mesto na koje smo odlazili porodično dok su ona i brat bili mali. Nadomak kartinga nalazi se peskara. Za male dečije oči to su bile dine u Sahari, i sećam se sa kakvim zadovoljstvom su se zaletali u te čudesno visoke peščane dvorce. Prelazak preko prilično neravnog terena do tamo zaslužio je jedan usklik: „Superb!“, jer ga nismo ni osetile, a ponovno osvajanje ovih peščanih piramida nije bio ništa manje zabavan ni sada, samo je podrazumevao više selfija, nakon osvojenih vrhova. Nismo ostale dugo, da nam neko ne bi zamerio tu igru, a pred autom smo lupkale nogu o nogu da istresemo pesak, ali je Maša uz to nešto pevala, pa je delovalo kao da plešemo, a manje kao da je mama šašava.
Trka je bila tačno onakva kakvom sam je zamislila. Rekla sam joj da slobodno viče, peva, likuje, i da sve od sebe, i naravno pustila je da pobedi, al za dlaku, da bi mislila da zaista jeste i da bismo sada u povratku imale razgovor koji sam zamislila: „Mama, priznaj da si me pustila!“, „Ma niiiisam“.
Naše „ženskarenje“ je ovog puta bilo u znaku slobode i dobre vožnje, jer od kako ja to osećam svakog dana, želim i da podelim i da biram pravac, uvek nasmejan, uvek udoban, uvek „Superb!“.
